Поштовани шестаци, 

пред вама је текст о покрштавању Срба.

Пре прихватања хришћанске вере Срби су, као и остала словенска племена, били многобошци. О њиховој старој религији зна се врло мало, али се претпоставља да је имала пуно сличности са паганством осталих словенских народа. Из дела византијског историчара из 6. века, Прокопија, сазнајемо да су балкански Словени  веровали  да је један од богова, творац муње, једини господар света, и да су уз њега поштовали још богова. Сем тога, обожавали су и реке и нимфе (виле) и друга нижа божанства и свима њима приносили жртве. Трагови паганског веровања видљиви су и данас у народним обичајима о Божићу  и другим празницима, као и у постојању крсне славе. Остали су сачувани и  у нашем фолклору, језику, пословицама, у називима места и личним именима.

                Срби су се доселили на Балканско полуострво у првој половини седмог века, када је Византијом владао цар Ираклије (610-641) и у то време учињени су и први покушаји њиховог покрштавања, које је вршено постепено и у склопу дугог процеса покрштавања осталих словенских племена на Балкану. Јеванђељска наука освајала је тај простор још од апостолског времена, тако да је Балканско полуострво већ било христијанизована средина. Међутим упади и разарања у време сеобе народа а потом и досељавање Словена готово су сасвим уништили црквени живот у унтрашњости Балкана. Хришћанство се одржало само у градовима где је било Грка и других староседелаца. Из тих градских центара хришћанство се врло споро ширило у многобожачку унутрашњост.

                Главни историјски извори о покрштавању Срба су два сведочанства у списима византијског цара, Константина  VII Порфирогенита (913-959). По првом сведочанству Србима је мисионаре послао цар Ираклије. На простору који су населили и створили своју прву државу, Срби су затекли и црквену организацију чије је тежиште лежало у Приморју, и одатле су вероватно и кренули први мисионари. Територија српске државе била је место сусретања културних и црквено-административних утицаја Цариграда и Рима, и иако су у то време православна и католичка црква формално сачињавале једну целину постојале су бројне разлике, тако да није безначајна чињеница да је први сусрет са хришћанством носио латински печат.

                Поуздан знак прихватања хришћанства су прва хришћанска светачка имена која се јављају у српском владалачком роду у генерацији унука српског кнеза Властимира (средином 9.ог века), носе их најмлађи Мутимиров син Стефан и најстарији Гојников син Петар, који су по свој прилици рођени у исто време између 870. и 874. године, дакле њихови очеви су примили хришћанство у првим годинама владавине цара Василија I Македонца (867–886). То се поклапа са другим сведочанством у делу Константина Порфирогенита да су Словени из кнежевина у залеђу јадранске обале тражили од цара Василија да покрсти оне међу њима који још нису били хришћани. Прихватању хришћанства најдуже су се опирали Неретљани, који су због тога били звани Паганима, али и њихово преобраћење завршено је за време његове владавине.

Црква Светог Петра и Павла у Расу

 Поштовани шестаци,

За оне који прате онлајн наставу, као и оне који су одсуствовали са часа или желе додатно да погледају- поставила сам линкове до лекција које су емитоване на РТС3.

Јужни Словени према суседима и староседеоцима

Покрштавање Срба и других Јужних Словена

 Поштовани петаци,

На часу смо учили о Египту и пирамидама, а за оне који желе да сазнају више, ево и одломка из историјског извора:

Градња пирамида 

Грчки историчар Херодот на својим путовањима посетио је и Египат. Био је потпуно очаран оним што је тамо видео. Нарочито јак утисак на њега оставиле су пирамиде, тако да је описао њихову градњу. Највише је посветио пажње Кеопсовој пирамиди у чијој изградњи је учествовао огроман број слободних сељака и робова.

 ,,Кеопс је све Египћане отерао на присилни рад. Причају да су једни морали да вуку камен из каменолома у Арабијској пустињи све до Нила, а други су морали тај донесени камен да примају и одвлаче бродовима преко Нила до Либијских планина. У свакој је смени . која је трајала три месеца, радило увек око сто хиљада људи. Десет година је радио тај измучени народ само на изградњи пута којим је требало да се преноси камен............................................. 

Десет година је трајао рад на том путу и на изградњи брежуљака на коме се налазе пирамиде, као и на подземним дворанама у које је спровео један канал из Нила, па је на једном острву у једној таквој дворани саградио себи гробницу.  На изградњи саме пирамиде радило се двадесет година. Она четвороугласта , и са сваке стране је широка осам плетара, а висина јој је исто толика: сва је од тесаног камена који је био изванредно лепо сложен и ниједан комад није мањи од тридесет стопа............... Кажу да је овај Кеопс владао педесет година, а после његове смрти дошао је на престо његов брат Кефрен. Он је исто тако поступао као и Кеопс, и он је изградио једну пирамиду , али је она мања од братовљеве . Под њом нема подземне гробнице........................ Темељ јој је саградио од шареног етиопског камена, она је нижа за четрдесет стопа од оне друге. Обе се налазе једна поред друге, на истој узвишици, која је висока највише сто стопа. Кефрен је владао педесет и шест година. И Микерин је изградио пирамиду али је она била много мања од пирамиде његовог оца Кеопса, била је четвороугласта , широка са сваке стране три плетра мање двадесет стопа, и до половине је од етиопског камена.

 Поштовани петаци,

на часу смо учили о Хамурабију и његовом законику. 

     Подсетићу вас да је почетком другог миленијума пре нове ере, у Месопотамији  створена јака држава . То је било Вавилонско царство са престоницом у граду Вавилону. Најпознатији владар овог царства био је Хамураби-XVIII век п.н.е.Објавио је чувени Хамурабијев законик,који представља драгоцен извор изучавања вавилонског друштвеног и државног уређења.Исписан је клинастим писмом на стубу од црног камена. На врху стуба представљен је Хамураби како прима закон од бога сунца Шамаша.

Ево превода неколико од 282 члана Хамурабијевовог законика:

 & 7.Ако неко купи сребро, или злато, или роба, или робињу,или говече, или овцу, или магарца, или што друго од нечијег сина или роба или ако те ствари прими на оставу без сведока или без уговора ,сматра се као лопов и да се убије. 

&25.Ако се у чијој кући појави ватра и неко, ко дође да гаси баци око на својину господара куће, својину господара куће узме, да се баци у исту ватру.

 &42.Ако неко прими на обраду поље и ако не учини да на пољу буде жита ,тада треба доказати да на пољу није радио и он ће поседнику дати жито као жто је код суседа. 

&53.Ако је неко исувише лењ да одржава своју брану и не одржава је у стању: Ако се тада на његовој брани направи отвор и вода поплави поље, онај , у чијој је брани постао отвор,да надокнади жито које је уништио.

 &55.Ако неко отвори свој канал за наводњавање, али је немарљив и вода поплави поље његовог суседа , овоме ће одмерити жито према приносу код суседа. 

&128.Ако неко узме жену, али са њом не направи уговор,та жена није супруга. 

&170.Ако некоме супруга роди децу или му његова робиња роди децу,па отац за живота каже ,,моја деца”и уброји их у децу своје супруге,после очеве смрти деца супруге и робиње поделиће очеву имовину,с тим што ће деца супруге прва изабрати свој део. 

&195.Ако син бије свога оца ,да му се одсеку руке. 

&196.Ако неко другоме уништи око ,да се уништи његово око. 

&197.Ако неко другоме сломи кост, да му се сломи кост. &229.Ако грађевинар за другога направи кућу и не направи је чврсто ,па се кућа коју је подигао сруши и убије сопственика ,да се убије грађевинар. 

Поштовани шестаци,

за оне који прате онлајн наставу, као и оне који су одсуствовали са часа или желе додатно да погледају- поставила сам линкове до лекција које су емитоване на РТС3.

Државе раног средњег века

 Државе раног средњег века

Византија, Франачка и Арабљани

Настанак феудалног друштва

 Поштовани петаци, 

праисторија је период прошлости који почиње појавом првог човека а завршава се открићем писма. Пред вама је презентација о праисторији, коју смо гледали на часу, уколико желите да поново прочитате или погледате илустрације.

ПРЕЗЕНТАЦИЈА О ПРАИСТОРИЈИ

О праисторији има пуно интересантних емисија, филмова, цртаних филмова. Ево неколико линкова до њих

Филм Одисеја врсте

Занимљивости

Праисторијска некропола Пауље код Брезјака

Препоручујем и цртани филм Пећинска породица Крудс

Поштовани, 

пред вама су панои изложбе "Варошица Драгинац 1902-1941. године" праћени уводним текстом. Изложба је први пут отворена у холу школе у Драгинцу 2015. године, а потом 2018. године у Београду у галерији "Луцида". У години обележеној пандемијом вируса корона, када су отказани бројни планирани програми, у оквиру Октобарских дана ова изложба налази нови начин да дође до публике. Тако, дељењем истраживачких сазнања и ресурса на интернету, чува се сећање на стрељане и у условима када уобичајене промоције и изложбе нису могуће.

ВАРОШИЦА ДРАГИНАЦ

ОД 1902. ДО 1941. ГОДИНЕ

 

            Указом краља Александра Обреновића 30.марта 1902. године место “варош” код цркве јаребичке у атару села Јаребица  проглашено је за варошицу са именом краљице Драге Обреновић - Драгинац.

            На том простору постојало је насеље још из римског доба. Захваљујући јаребичкој цркви, која је саграђена у 17. веку и била једина у околини, a исто тако и школи која је основана пре 175 година, 1839. године, насеље је почело временом да све више поприма изглед варошице. Доласком сељака осетила се потреба за отварањем дућана и занатских радионица које би их снабдевале потребном робом и занатским производима.            

            Почетком двадесетог века предузета је акција да се насеље око цркве административно издвоји од села Јаребица и да се затражи статус варошице који је пружао бројне погодности. Иницијатива је дошла од Обрена Вучићевића, учитеља и народног посланика, који је са најугледнијим људима организовао депутацију краљу Александру Обреновићу. У историјским изворима је остало забележено да су депутанти са своје стране предложили име месту Драгинац да би се тако додворили краљу. Проглашење варошице платили су 6000 динара у злату и Драгинац је 1902. године постао најмања варошица у Краљевини Србији. Варошица Драгинац са црквом, школом, амбулантом, дућанима и занатским радионицама била је место окупљања становника свих околних села, јак центар Горњег Јадра. Становници Драгинца, породице учитеља, свештеника, занатлија, трговаца, живеле су градским животом у тој малој, али урбаној средини.

            На изложби Варошица Драгинац од 1902. до 1941. године по први пут су презентована историјска сведочанства о овој теми из Међуопштинског историјског архива у Шапцу, Архива Србије у Београду и Музеја Јадра у Лозници. Драгиначке породице отвориле су своје породичне архиве и старе албуме, уступиле своја сећања. Важност добијених резултата овог истраживања се огледа у томе што помажу да сагледамо стрељање цивила у Драгинцу у октобарским данима 1941.године на још један начин. Још нису били залечени сви трагови Првог светског рата, када је почео Други. Од слободе до драгиначког стратишта прошло је непуних четврт века.  Варошица која се није опоравила и надокнадила своје губитке била је поново место страдања, што Драгинац и околину уписује на мапу географије страдања као један од јединствених простора, као тачку страдања и у Првом и у Другом рату.