Поштовани, 

пред вама су панои изложбе "Варошица Драгинац 1902-1941. године" праћени уводним текстом. Изложба је први пут отворена у холу школе у Драгинцу 2015. године, а потом 2018. године у Београду у галерији "Луцида". У години обележеној пандемијом вируса корона, када су отказани бројни планирани програми, у оквиру Октобарских дана ова изложба налази нови начин да дође до публике. Тако, дељењем истраживачких сазнања и ресурса на интернету, чува се сећање на стрељане и у условима када уобичајене промоције и изложбе нису могуће.

ВАРОШИЦА ДРАГИНАЦ

ОД 1902. ДО 1941. ГОДИНЕ

 

            Указом краља Александра Обреновића 30.марта 1902. године место “варош” код цркве јаребичке у атару села Јаребица  проглашено је за варошицу са именом краљице Драге Обреновић - Драгинац.

            На том простору постојало је насеље још из римског доба. Захваљујући јаребичкој цркви, која је саграђена у 17. веку и била једина у околини, a исто тако и школи која је основана пре 175 година, 1839. године, насеље је почело временом да све више поприма изглед варошице. Доласком сељака осетила се потреба за отварањем дућана и занатских радионица које би их снабдевале потребном робом и занатским производима.            

            Почетком двадесетог века предузета је акција да се насеље око цркве административно издвоји од села Јаребица и да се затражи статус варошице који је пружао бројне погодности. Иницијатива је дошла од Обрена Вучићевића, учитеља и народног посланика, који је са најугледнијим људима организовао депутацију краљу Александру Обреновићу. У историјским изворима је остало забележено да су депутанти са своје стране предложили име месту Драгинац да би се тако додворили краљу. Проглашење варошице платили су 6000 динара у злату и Драгинац је 1902. године постао најмања варошица у Краљевини Србији. Варошица Драгинац са црквом, школом, амбулантом, дућанима и занатским радионицама била је место окупљања становника свих околних села, јак центар Горњег Јадра. Становници Драгинца, породице учитеља, свештеника, занатлија, трговаца, живеле су градским животом у тој малој, али урбаној средини.

            На изложби Варошица Драгинац од 1902. до 1941. године по први пут су презентована историјска сведочанства о овој теми из Међуопштинског историјског архива у Шапцу, Архива Србије у Београду и Музеја Јадра у Лозници. Драгиначке породице отвориле су своје породичне архиве и старе албуме, уступиле своја сећања. Важност добијених резултата овог истраживања се огледа у томе што помажу да сагледамо стрељање цивила у Драгинцу у октобарским данима 1941.године на још један начин. Још нису били залечени сви трагови Првог светског рата, када је почео Други. Од слободе до драгиначког стратишта прошло је непуних четврт века.  Варошица која се није опоравила и надокнадила своје губитке била је поново место страдања, што Драгинац и околину уписује на мапу географије страдања као један од јединствених простора, као тачку страдања и у Првом и у Другом рату.