Поштовани шестаци, 

пред вама је текст о покрштавању Срба.

Пре прихватања хришћанске вере Срби су, као и остала словенска племена, били многобошци. О њиховој старој религији зна се врло мало, али се претпоставља да је имала пуно сличности са паганством осталих словенских народа. Из дела византијског историчара из 6. века, Прокопија, сазнајемо да су балкански Словени  веровали  да је један од богова, творац муње, једини господар света, и да су уз њега поштовали још богова. Сем тога, обожавали су и реке и нимфе (виле) и друга нижа божанства и свима њима приносили жртве. Трагови паганског веровања видљиви су и данас у народним обичајима о Божићу  и другим празницима, као и у постојању крсне славе. Остали су сачувани и  у нашем фолклору, језику, пословицама, у називима места и личним именима.

                Срби су се доселили на Балканско полуострво у првој половини седмог века, када је Византијом владао цар Ираклије (610-641) и у то време учињени су и први покушаји њиховог покрштавања, које је вршено постепено и у склопу дугог процеса покрштавања осталих словенских племена на Балкану. Јеванђељска наука освајала је тај простор још од апостолског времена, тако да је Балканско полуострво већ било христијанизована средина. Међутим упади и разарања у време сеобе народа а потом и досељавање Словена готово су сасвим уништили црквени живот у унтрашњости Балкана. Хришћанство се одржало само у градовима где је било Грка и других староседелаца. Из тих градских центара хришћанство се врло споро ширило у многобожачку унутрашњост.

                Главни историјски извори о покрштавању Срба су два сведочанства у списима византијског цара, Константина  VII Порфирогенита (913-959). По првом сведочанству Србима је мисионаре послао цар Ираклије. На простору који су населили и створили своју прву државу, Срби су затекли и црквену организацију чије је тежиште лежало у Приморју, и одатле су вероватно и кренули први мисионари. Територија српске државе била је место сусретања културних и црквено-административних утицаја Цариграда и Рима, и иако су у то време православна и католичка црква формално сачињавале једну целину постојале су бројне разлике, тако да није безначајна чињеница да је први сусрет са хришћанством носио латински печат.

                Поуздан знак прихватања хришћанства су прва хришћанска светачка имена која се јављају у српском владалачком роду у генерацији унука српског кнеза Властимира (средином 9.ог века), носе их најмлађи Мутимиров син Стефан и најстарији Гојников син Петар, који су по свој прилици рођени у исто време између 870. и 874. године, дакле њихови очеви су примили хришћанство у првим годинама владавине цара Василија I Македонца (867–886). То се поклапа са другим сведочанством у делу Константина Порфирогенита да су Словени из кнежевина у залеђу јадранске обале тражили од цара Василија да покрсти оне међу њима који још нису били хришћани. Прихватању хришћанства најдуже су се опирали Неретљани, који су због тога били звани Паганима, али и њихово преобраћење завршено је за време његове владавине.

Црква Светог Петра и Павла у Расу