Поштовани осмаци,

Има пуно прича у предању овог краја о чувеној Церској бици. Најпознатије су прича о текеришком пешкиру и о војниковој брескви.

            Прича о текеришком пешкиру почиње са причом о војницима Другог прекобројног пука Комбиноване дивизије који се јуначки боре око Текериша. Међу њима и Милета Милутиновић из Седлара код Свилајнца. Рањен, гелери му израњавили обе ноге. Саборцима не да да му помогну, имају важнија „посла“. Сам, уз много напора, једва је допузао до куће Тихомира Стевановића. Срећа због помисли да ће му домаћини помоћи нестаје у трену. Кућа празна, чељад избегла. Да превије ноге треба му чиста тканина. Где да је нађе? Како да узима туђе? Да ни би искрварио, ипак, отвара сандук који му је ту, на дохвату. А у њему везени пешкири – девојачка спрема! С једне стране извезено: „Перса Спајића ђевојка“, а са друге „Добро јутро добри домаћине, сретан ти празник“. Дилема велика, али избора нема. Милета узима два пешкира и превија ране… После неколико месеци, опорављен, враћа се у борбу, пролази албанску голготу, учествује у пробоју Солунског фронта, али од текеришких пешкира се не одваја.

            По завршетку рата Милета се вратио у Седларе, али је сачувао само један пешкир. Време пролази, а савест због узимања пешкира из напуштене куће, па још из девојачке спреме – не да му мира! Распитивао се, зато, годинама о Стевановићима и Спајићима из Текериша. Сазнао је и да је Перса током рата, пре удаје, умрла од туберкулозе, али савест српског војника налаже му да сачувани пешкир врати.           

            То је и учинио када је са унуком дошао на обележавање шест деценија Церске битке. Пешкир је поклонио Музеју „Церска битка“ на Текеришу, они су га предали месној канцеларији, одакле је, септембра 1975. године, доспео у шабачки Народни музеј где се и данас чува.

            Војникова шантелија је прича о војнику  и брескви из времена Церске битке. Прича која и данас живи на Церу и спомен комплексу у Текеришу, где су похрањене кости непознатог српског војника које су пронађене у рову на Церу испод једне брескве. Утврђено је да је бресква никла из војниковог грла. И бресква и војникове кости с планине пренесене су у Текериш. Прича о војниковој брескви почиње средином лета 1914. године, у сред највеће непријатељске офанзиве на планини Цер. У предаху између најжешћих борби безимени церски војник сео је на грудобран свога рова да поједе брескву коју му је поклонила девојка. Загризао је, а онда га залутали метак погоди, јунак клону и свали се у ров. Смртни грч укочио му је вилице и цело тело, па непоједена бресква остаде у устима. Саборци су га ту и сахранили. Првобитно стабло се неколико година касније осушило. Остарило је, а ђаци текеришке школе обновили су га новом младицом.

   Бресква је бујно цветала сваког пролећа и доносила доста сочних плодова. Мештани су је брали али јој никад нико није кидао гране нити је ломио. Веровало се да је добро појести плод ове брескве – за покој душа свих погинулих српских војника на Церу.

И ту није крај приче о брескви, која живи до данас, као и друге славне приче о Церској бици.