недеља, 29. новембар 2020.

 Поштовани осмаци,

онлајн настава пружа могућност индивидуализованог приступа свакога од вас предмету Историја и свим областима које ћемо обрађивати. Овај пост је посвећен онима које национална историја занима, који желе да сазнају више.

Острво Видо- плоча "Плава гробница"


За вас сам припремила један кратак видео о народној хероини Милунки Савић који можете погледати преко линка Мала историја Србије- Народна хероина
Милунка Савић

Као и песму и спот шведске групе Сабатон која одаје почаст српским војницима у Првом светском рату, браниоцима Београда које предводи мајор Драгутин Гавриловић.

Шведска група Сабатон (енгл. Sabaton – метална чизма, део витешког оклопа) основана 1999. године, позната је по ратној тематици у песмама. Главна тема њихових стихова су историјски ратови. Највећи број песама бави се описима битака из Другог светског рата, укључујући и Зимски рат у Финској и Холокауст. Друга на листи песама најновијег албума „Last Dying Breath“ посвећена је браниоцима Београда у Првом светском рату. У последње две строфе песме налази се парафразирани говор мајора Драгутина Гавриловића, који је 1915. године дао браниоцима Београда: „Ваши животи су избрисани. Напред у славу за краља и отаџбину. Одбраните част Београда. Напред у славу да се коначно суочите са судбином.“, гласе последње две строфе.






среда, 25. новембар 2020.

Поштовани осмаци,

Има пуно прича у предању овог краја о чувеној Церској бици. Најпознатије су прича о текеришком пешкиру и о војниковој брескви.

            Прича о текеришком пешкиру почиње са причом о војницима Другог прекобројног пука Комбиноване дивизије који се јуначки боре око Текериша. Међу њима и Милета Милутиновић из Седлара код Свилајнца. Рањен, гелери му израњавили обе ноге. Саборцима не да да му помогну, имају важнија „посла“. Сам, уз много напора, једва је допузао до куће Тихомира Стевановића. Срећа због помисли да ће му домаћини помоћи нестаје у трену. Кућа празна, чељад избегла. Да превије ноге треба му чиста тканина. Где да је нађе? Како да узима туђе? Да ни би искрварио, ипак, отвара сандук који му је ту, на дохвату. А у њему везени пешкири – девојачка спрема! С једне стране извезено: „Перса Спајића ђевојка“, а са друге „Добро јутро добри домаћине, сретан ти празник“. Дилема велика, али избора нема. Милета узима два пешкира и превија ране… После неколико месеци, опорављен, враћа се у борбу, пролази албанску голготу, учествује у пробоју Солунског фронта, али од текеришких пешкира се не одваја.

            По завршетку рата Милета се вратио у Седларе, али је сачувао само један пешкир. Време пролази, а савест због узимања пешкира из напуштене куће, па још из девојачке спреме – не да му мира! Распитивао се, зато, годинама о Стевановићима и Спајићима из Текериша. Сазнао је и да је Перса током рата, пре удаје, умрла од туберкулозе, али савест српског војника налаже му да сачувани пешкир врати.           

            То је и учинио када је са унуком дошао на обележавање шест деценија Церске битке. Пешкир је поклонио Музеју „Церска битка“ на Текеришу, они су га предали месној канцеларији, одакле је, септембра 1975. године, доспео у шабачки Народни музеј где се и данас чува.


            Војникова шантелија је прича о војнику  и брескви из времена Церске битке. Прича која и данас живи на Церу и спомен комплексу у Текеришу, где су похрањене кости непознатог српског војника које су пронађене у рову на Церу испод једне брескве. Утврђено је да је бресква никла из војниковог грла. И бресква и војникове кости с планине пренесене су у Текериш. Прича о војниковој брескви почиње средином лета 1914. године, у сред највеће непријатељске офанзиве на планини Цер. У предаху између најжешћих борби безимени церски војник сео је на грудобран свога рова да поједе брескву коју му је поклонила девојка. Загризао је, а онда га залутали метак погоди, јунак клону и свали се у ров. Смртни грч укочио му је вилице и цело тело, па непоједена бресква остаде у устима. Саборци су га ту и сахранили. Првобитно стабло се неколико година касније осушило. Остарило је, а ђаци текеришке школе обновили су га новом младицом.

   Бресква је бујно цветала сваког пролећа и доносила доста сочних плодова. Мештани су је брали али јој никад нико није кидао гране нити је ломио. Веровало се да је добро појести плод ове брескве – за покој душа свих погинулих српских војника на Церу.

И ту није крај приче о брескви, која живи до данас, као и друге славне приче о Церској бици.


понедељак, 23. новембар 2020.


Поштовани шестаци, 

пред вама је текст о покрштавању Срба.

Пре прихватања хришћанске вере Срби су, као и остала словенска племена, били многобошци. О њиховој старој религији зна се врло мало, али се претпоставља да је имала пуно сличности са паганством осталих словенских народа. Из дела византијског историчара из 6. века, Прокопија, сазнајемо да су балкански Словени  веровали  да је један од богова, творац муње, једини господар света, и да су уз њега поштовали још богова. Сем тога, обожавали су и реке и нимфе (виле) и друга нижа божанства и свима њима приносили жртве. Трагови паганског веровања видљиви су и данас у народним обичајима о Божићу  и другим празницима, као и у постојању крсне славе. Остали су сачувани и  у нашем фолклору, језику, пословицама, у називима места и личним именима.

                Срби су се доселили на Балканско полуострво у првој половини седмог века, када је Византијом владао цар Ираклије (610-641) и у то време учињени су и први покушаји њиховог покрштавања, које је вршено постепено и у склопу дугог процеса покрштавања осталих словенских племена на Балкану. Јеванђељска наука освајала је тај простор још од апостолског времена, тако да је Балканско полуострво већ било христијанизована средина. Међутим упади и разарања у време сеобе народа а потом и досељавање Словена готово су сасвим уништили црквени живот у унтрашњости Балкана. Хришћанство се одржало само у градовима где је било Грка и других староседелаца. Из тих градских центара хришћанство се врло споро ширило у многобожачку унутрашњост.

                Главни историјски извори о покрштавању Срба су два сведочанства у списима византијског цара, Константина  VII Порфирогенита (913-959). По првом сведочанству Србима је мисионаре послао цар Ираклије. На простору који су населили и створили своју прву државу, Срби су затекли и црквену организацију чије је тежиште лежало у Приморју, и одатле су вероватно и кренули први мисионари. Територија српске државе била је место сусретања културних и црквено-административних утицаја Цариграда и Рима, и иако су у то време православна и католичка црква формално сачињавале једну целину постојале су бројне разлике, тако да није безначајна чињеница да је први сусрет са хришћанством носио латински печат.

                Поуздан знак прихватања хришћанства су прва хришћанска светачка имена која се јављају у српском владалачком роду у генерацији унука српског кнеза Властимира (средином 9.ог века), носе их најмлађи Мутимиров син Стефан и најстарији Гојников син Петар, који су по свој прилици рођени у исто време између 870. и 874. године, дакле њихови очеви су примили хришћанство у првим годинама владавине цара Василија I Македонца (867–886). То се поклапа са другим сведочанством у делу Константина Порфирогенита да су Словени из кнежевина у залеђу јадранске обале тражили од цара Василија да покрсти оне међу њима који још нису били хришћани. Прихватању хришћанства најдуже су се опирали Неретљани, који су због тога били звани Паганима, али и њихово преобраћење завршено је за време његове владавине.

Црква Светог Петра и Павла у Расу

понедељак, 09. новембар 2020.

 Поштовани шестаци,

За оне који прате онлајн наставу, као и оне који су одсуствовали са часа или желе додатно да погледају- поставила сам линкове до лекција које су емитоване на РТС3.

Јужни Словени према суседима и староседеоцима

Покрштавање Срба и других Јужних Словена




петак, 06. новембар 2020.

 Поштовани петаци,

На часу смо учили о Египту и пирамидама, а за оне који желе да сазнају више, ево и одломка из историјског извора:

Градња пирамида 

Грчки историчар Херодот на својим путовањима посетио је и Египат. Био је потпуно очаран оним што је тамо видео. Нарочито јак утисак на њега оставиле су пирамиде, тако да је описао њихову градњу. Највише је посветио пажње Кеопсовој пирамиди у чијој изградњи је учествовао огроман број слободних сељака и робова.

 ,,Кеопс је све Египћане отерао на присилни рад. Причају да су једни морали да вуку камен из каменолома у Арабијској пустињи све до Нила, а други су морали тај донесени камен да примају и одвлаче бродовима преко Нила до Либијских планина. У свакој је смени . која је трајала три месеца, радило увек око сто хиљада људи. Десет година је радио тај измучени народ само на изградњи пута којим је требало да се преноси камен............................................. 

Десет година је трајао рад на том путу и на изградњи брежуљака на коме се налазе пирамиде, као и на подземним дворанама у које је спровео један канал из Нила, па је на једном острву у једној таквој дворани саградио себи гробницу.  На изградњи саме пирамиде радило се двадесет година. Она четвороугласта , и са сваке стране је широка осам плетара, а висина јој је исто толика: сва је од тесаног камена који је био изванредно лепо сложен и ниједан комад није мањи од тридесет стопа............... Кажу да је овај Кеопс владао педесет година, а после његове смрти дошао је на престо његов брат Кефрен. Он је исто тако поступао као и Кеопс, и он је изградио једну пирамиду , али је она мања од братовљеве . Под њом нема подземне гробнице........................ Темељ јој је саградио од шареног етиопског камена, она је нижа за четрдесет стопа од оне друге. Обе се налазе једна поред друге, на истој узвишици, која је висока највише сто стопа. Кефрен је владао педесет и шест година. И Микерин је изградио пирамиду али је она била много мања од пирамиде његовог оца Кеопса, била је четвороугласта , широка са сваке стране три плетра мање двадесет стопа, и до половине је од етиопског камена.