Поштовани осмаци,

Ево још једне виртуелне изложбе ваших радова из ликове културе. 

У ово време светске пандемије многи музеји света су отворили своје изложбе за виртуелне посете. Ако имате времена и жеље можете преко распуста "посетити" и "прошетати" кроз Ермитаж у Санкт Петербургу или Народни музеј у Београду. 

Поставићу овде и фотографије наших изложби из школе:

 

Велики атински државник петог века, Перикле, овако је описао преимућства демократије у Атини: њеног уређења, слободе, мудрости и културе:

Перикле

...Ми имамо државно уређење које није грађено ни по каквом калупу суседних народа;
напротив, ми служимо више другима за пример него што бисмо се угледали на друге. И како државна управа није... у рукама малога броја људи, него у рукама већине, наша (то јест, атинска) владавина зове се демократија (народна влада). У приватним пословима влада за. све равноправност по закону, а што се тиче јавног живота, свако се, према томе за шта је обдарен, бира у државну управу, не зато што је члан неке групе, него по својој личној заслузи. Нико се не искључује из државних звања, па ни због сиромаштва које иначе смета угледу,4 ако је само способан да учини што добро за државу.
И као што у јавним пословима влада у нас слобода, исто тако у свакодневном животу нема никаквог сумњичења. Нема код нас никакве срџбе на свог ближњег ако он нешто
чини из свог задовољства. Не показујемо према њему зловољу која, ако и не доноси штету, ипак вређа око (посматрача). Али, ако тако међу "собом у приватном животу и ••
живимо трпељиво, опет се у јавном животу клонимо сваке незаконитости. То чинимо
нарочито из моралних разлога, увек се покоравајући властима и законима, нарочито онима у корист угњетених. Такви закони, ако и нису написани, опет сваког који их крши брукају пред целим светом.
С друге стране, дајемо духу много одмора од напора, јер смо установили различите игре и свечаности које трају целе године... Захваљујући величини нашег града увозимо
најразличитије производе из целог света. Плодови страних земаља нама су исто тако
приступачни  и обични, као и плодови наше властите земље.
Разликујемо се даље од својих противника и у свом војничком уређењу . Град наш стоји
сваком отворен, ми не гонимо из њега странце, бојећи се да ће они ту нешто научити или видети што би требало да остане скривено... Ми се не уздамо толико у којекаква ратна лукавства, колико у храброст коју црпемо из себе у тренуцима када
треба деловати. А што се тиче војничког образовања, док се други већ од младости
челиче напорним вежбањем, ми, ако и живимо без (такве) принуде, ипак се храбро
излажемо једнаким опасностима. ... Нама је ... већ урођено да више с неким осећањем
безбрижности неголи мучним вежбањем савлађујемо опасности; на храброст нас не
приморавају закони, него се она сама у нама од себе рађа.
Ми волимо лепо, али с правом умереношћу, и волимо мудрост, али без разнежености. Богатство нам је више средство за рад него ли за празно хвалисање; признати своје сиромаштво није ни за кога срамота, али је срамније не борити се против сиромаштва радом.... Наша нарочита врлина, којом се одликујемо од других, састоји се у томе што се у нас о свему што хоћемо да предузмемо са највећом
смелошћу истовремено размишља с опрезношћу. Код других, напротив, непознавање опасности доноси дрске одлуке, а размишљање доводи до оклевања.
Што се доброчинства тиче, разликујемо се од многих и многих. Не примањем, него давањем, стичемо ми себи пријатеље.

Богиња Атина, заштитница града Атине

Партенон, храм богиње Атине у Атини

Акропољ

Поштовани осмаци, 

Пошто смо се преселили у онлајн простор- поставићу овде неке од ваших радова из ликовне културе.

КОНТРАСТ

Поштовани осмаци,

Период од 1914. до 1918. године је славно доба српске прошлости, доба победа, доба страдања и васкрса српске државе и српског народа.

Препоручујем онима који желе да сазнају више о овом периоду историје да погледају документарне филмове: "Где цвета лимун жут " и "Србија у Великом рату."

А овде можете погледати  и неколико фотографија које су важан историјски извор.

Аустроугарски злочини у Србији

Драгомир Панић Солунац из Рибарице

Народни посланици на Крфу

Лозничка црква оштећена 1914. године

Момчило Гаврић

 

 Поштовани осмаци,

онлајн настава пружа могућност индивидуализованог приступа свакога од вас предмету Историја и свим областима које ћемо обрађивати. Овај пост је посвећен онима које национална историја занима, који желе да сазнају више.

Острво Видо- плоча "Плава гробница"

За вас сам припремила један кратак видео о народној хероини Милунки Савић који можете погледати преко линка Мала историја Србије- Народна хероина

Милунка Савић

Као и песму и спот шведске групе Сабатон која одаје почаст српским војницима у Првом светском рату, браниоцима Београда које предводи мајор Драгутин Гавриловић.

Шведска група Сабатон (енгл. Sabaton – метална чизма, део витешког оклопа) основана 1999. године, позната је по ратној тематици у песмама. Главна тема њихових стихова су историјски ратови. Највећи број песама бави се описима битака из Другог светског рата, укључујући и Зимски рат у Финској и Холокауст. Друга на листи песама најновијег албума „Last Dying Breath“ посвећена је браниоцима Београда у Првом светском рату. У последње две строфе песме налази се парафразирани говор мајора Драгутина Гавриловића, који је 1915. године дао браниоцима Београда: „Ваши животи су избрисани. Напред у славу за краља и отаџбину. Одбраните част Београда. Напред у славу да се коначно суочите са судбином.“, гласе последње две строфе.

 ПЕСМА

Поштовани осмаци,

Има пуно прича у предању овог краја о чувеној Церској бици. Најпознатије су прича о текеришком пешкиру и о војниковој брескви.

            Прича о текеришком пешкиру почиње са причом о војницима Другог прекобројног пука Комбиноване дивизије који се јуначки боре око Текериша. Међу њима и Милета Милутиновић из Седлара код Свилајнца. Рањен, гелери му израњавили обе ноге. Саборцима не да да му помогну, имају важнија „посла“. Сам, уз много напора, једва је допузао до куће Тихомира Стевановића. Срећа због помисли да ће му домаћини помоћи нестаје у трену. Кућа празна, чељад избегла. Да превије ноге треба му чиста тканина. Где да је нађе? Како да узима туђе? Да ни би искрварио, ипак, отвара сандук који му је ту, на дохвату. А у њему везени пешкири – девојачка спрема! С једне стране извезено: „Перса Спајића ђевојка“, а са друге „Добро јутро добри домаћине, сретан ти празник“. Дилема велика, али избора нема. Милета узима два пешкира и превија ране… После неколико месеци, опорављен, враћа се у борбу, пролази албанску голготу, учествује у пробоју Солунског фронта, али од текеришких пешкира се не одваја.

            По завршетку рата Милета се вратио у Седларе, али је сачувао само један пешкир. Време пролази, а савест због узимања пешкира из напуштене куће, па још из девојачке спреме – не да му мира! Распитивао се, зато, годинама о Стевановићима и Спајићима из Текериша. Сазнао је и да је Перса током рата, пре удаје, умрла од туберкулозе, али савест српског војника налаже му да сачувани пешкир врати.           

            То је и учинио када је са унуком дошао на обележавање шест деценија Церске битке. Пешкир је поклонио Музеју „Церска битка“ на Текеришу, они су га предали месној канцеларији, одакле је, септембра 1975. године, доспео у шабачки Народни музеј где се и данас чува.

            Војникова шантелија је прича о војнику  и брескви из времена Церске битке. Прича која и данас живи на Церу и спомен комплексу у Текеришу, где су похрањене кости непознатог српског војника које су пронађене у рову на Церу испод једне брескве. Утврђено је да је бресква никла из војниковог грла. И бресква и војникове кости с планине пренесене су у Текериш. Прича о војниковој брескви почиње средином лета 1914. године, у сред највеће непријатељске офанзиве на планини Цер. У предаху између најжешћих борби безимени церски војник сео је на грудобран свога рова да поједе брескву коју му је поклонила девојка. Загризао је, а онда га залутали метак погоди, јунак клону и свали се у ров. Смртни грч укочио му је вилице и цело тело, па непоједена бресква остаде у устима. Саборци су га ту и сахранили. Првобитно стабло се неколико година касније осушило. Остарило је, а ђаци текеришке школе обновили су га новом младицом.

   Бресква је бујно цветала сваког пролећа и доносила доста сочних плодова. Мештани су је брали али јој никад нико није кидао гране нити је ломио. Веровало се да је добро појести плод ове брескве – за покој душа свих погинулих српских војника на Церу.

И ту није крај приче о брескви, која живи до данас, као и друге славне приче о Церској бици.

Поштовани шестаци, 

пред вама је текст о покрштавању Срба.

Пре прихватања хришћанске вере Срби су, као и остала словенска племена, били многобошци. О њиховој старој религији зна се врло мало, али се претпоставља да је имала пуно сличности са паганством осталих словенских народа. Из дела византијског историчара из 6. века, Прокопија, сазнајемо да су балкански Словени  веровали  да је један од богова, творац муње, једини господар света, и да су уз њега поштовали још богова. Сем тога, обожавали су и реке и нимфе (виле) и друга нижа божанства и свима њима приносили жртве. Трагови паганског веровања видљиви су и данас у народним обичајима о Божићу  и другим празницима, као и у постојању крсне славе. Остали су сачувани и  у нашем фолклору, језику, пословицама, у називима места и личним именима.

                Срби су се доселили на Балканско полуострво у првој половини седмог века, када је Византијом владао цар Ираклије (610-641) и у то време учињени су и први покушаји њиховог покрштавања, које је вршено постепено и у склопу дугог процеса покрштавања осталих словенских племена на Балкану. Јеванђељска наука освајала је тај простор још од апостолског времена, тако да је Балканско полуострво већ било христијанизована средина. Међутим упади и разарања у време сеобе народа а потом и досељавање Словена готово су сасвим уништили црквени живот у унтрашњости Балкана. Хришћанство се одржало само у градовима где је било Грка и других староседелаца. Из тих градских центара хришћанство се врло споро ширило у многобожачку унутрашњост.

                Главни историјски извори о покрштавању Срба су два сведочанства у списима византијског цара, Константина  VII Порфирогенита (913-959). По првом сведочанству Србима је мисионаре послао цар Ираклије. На простору који су населили и створили своју прву државу, Срби су затекли и црквену организацију чије је тежиште лежало у Приморју, и одатле су вероватно и кренули први мисионари. Територија српске државе била је место сусретања културних и црквено-административних утицаја Цариграда и Рима, и иако су у то време православна и католичка црква формално сачињавале једну целину постојале су бројне разлике, тако да није безначајна чињеница да је први сусрет са хришћанством носио латински печат.

                Поуздан знак прихватања хришћанства су прва хришћанска светачка имена која се јављају у српском владалачком роду у генерацији унука српског кнеза Властимира (средином 9.ог века), носе их најмлађи Мутимиров син Стефан и најстарији Гојников син Петар, који су по свој прилици рођени у исто време између 870. и 874. године, дакле њихови очеви су примили хришћанство у првим годинама владавине цара Василија I Македонца (867–886). То се поклапа са другим сведочанством у делу Константина Порфирогенита да су Словени из кнежевина у залеђу јадранске обале тражили од цара Василија да покрсти оне међу њима који још нису били хришћани. Прихватању хришћанства најдуже су се опирали Неретљани, који су због тога били звани Паганима, али и њихово преобраћење завршено је за време његове владавине.

Црква Светог Петра и Павла у Расу